OBRAZOVNA DESTRUKCIJA I PRENOS ZNANJA U VREMENIMA KRIZA I NEIZVESNOSTI (I deo)

Refik Šećibović  Visoka škola za turizam i menadžment Konjic

Obrazovanje u današnje vreme bitno utiče na sve druge oblike društva, pa i na oblast bezbednosti u vremenima kriza i neizvesnosti. Pogotovu je to za nas značajno zbog procesa koji se događaju u Evropi, te u njenoj blizini  u poslednje tri godine – pandemija, migrantska kriza, rat na Bliskom Istoku i rat u Ukrajini. Svaka od ovih kriza na svoj način je uticala na formiranje procesa valorizacije  obrazovanja i odnosa društva prema tom zadatku. Obrazovanje u tom smislu mora intenzivno da se menja i da se prilagođava takvim situacijama. Međutim, na tom putu pojavila se velika prepreka, koja se na prvi pogled ne vidi, a to je obrazovna destrukcija.

 

Šta je obrazovna destrukcija?

Polje obrazovne nejednakosti  je uslovilo nedostatak aktivnosti u akademskom svijetu, te potpunu eskalaciju neakademskog ponašanja zasnovanog na neoliberalnom individualizmu. Jačanje neolibaralnog individualizma unutar obrazovnih institucija, još više nagrizao problem zajedničkog rada u ostvarivanju kvaliteta. To je sa druge strane podrilo institucije, naročito univerzitete i srednje škole (obrazovanje nastavnika), a podstaklo bujanje privatnih institucija sa upitnim sistemom rada. Jer, neoliberalni individualizam je potpuno zamijenio logiku zajedničkog djelovanja i napretka u sistemskom smislu, čak i na nižim upravljačkim nivoima. On je podstakao sve oblike nejednakosti (urbano-ruralno, nacionalno, ekonomski, politički), koji su podstakli odlazak najobrazovanijih mladih ljudi.

Neoliberalni individualizam je ukočio sve oblike sadašnjeg upravljanja obrazovanjem, bez obzira na njihove ciljeve, jer je on individualni skepticizam doveo do tog nivoa nepovjerenja, da se isključuju sva sistemska riješenja i umjesto njih rađa destruktivni prostor neobrazovanosti, bez obzira na sve ostale predznake (nacionalne, vjerske, ekonomske, intelektualne itd). Nejednakost nas vodi ka dubinskoj neobrazovanosti, a ona ugrožava našu otpornost i bezbednost u doba neizvesnosti.

Svi ovi elementi obrazovanja sudaraju se sa političkom destrukcijom, tako da se u tom sudaru, ogleda nivo demokratskih odnosa prema obrazovnom sistemu. Kod nas je jaka politička destrukcija, što dovodi do veoma niskog nivao demokratskih odnosa u obrazovanju.

 Politička destrukcija, naročito danas podržana od populističkih partija, nema nikakav interes da uvodi reformske zakone, jer su oni u biti oslonjeni na demokratske procedure i objektivno primenjivanje obrazovnih alata. Primjena ovih modernih obrazovnih alata, eliminiše partijsko upravljanje institucijama obrazovanja, ali eliminiše i klanove unutar ovako podijeljenog obrazovanja. I tu je ključ problema, koji političari ne žele da riješe. Medjutim, tu nije kraj, ovakav pristup političkih  moćnika, a zasnovan je na političkoj  destrukciji  rodio je obrazovnu destrukciju (ne samo školsku), koja ima veoma duboke posledice po društvo.

Obrazovna destrukcija je mnogo opasnija od političke, ona se oslanja na uvođenje subjektivnih pravila, koja kontrolišu razvoj sistema standarda, normi, ideja i interesa zajednice.

Obrazovna destrukcija bazira se na urušavanju kredibiliteta pojedinaca i institucija, kako  u obrazovanju, tako i u društvu uopšte. Pojam obrazovna destrukcija po sebi je nonsens, jer uloga obrazovanja je da gradi znanje za razvoj društva, ali je jasno da obrazovna destrukcija ruši upravo taj sistemski zadatak.

Obrazovna destrukcija ne dozvoljava sistemski pristup odnosu obrazovanja i komplenog društva na bazi zajedničkih potreba za razvojem. Ali kada se ralativizira potreba naučnog i stručnog rešavanja složenih problema. Zatim, stvaranje atmosfere površnosti, isto tako izbegavanje povezivanja, izbegavanje da se rešavaju složeni problemi, onda je obrazovna destrukcija ispunila cilj, a to je potpuno zaustavljanje društva u procesu modernizacije na bazi nedovoljne obrazovanosti.

Nedovoljna obrazovanost se mjeri uključivanjem u globalne proces na način da društvo može da implementira na vrijeme inovacije i tehnološki napredak u odnosu na razvijene zemlje. Mi tu mnogo zaostajemo. A opravdanje obično se traži u neoliberalnom individualizmu i političkim odnosima. Međutim, ipak je ovdje u pitanju društvenih odnos prema znanju.